Анђео је грчки библијски израз за „божјег гласника“ (ангелос) и у већини многих референци у Светом писму о анђелима (Пост. 16.7, 32.1; Суд. 6.11; Дан. 7.10) они се појављују као небеска бића, понекад блистава у светлости и моћи, али на земљи обично у људском облику (који се називају „Синови човечји” или „Синови Божији”), представљени као посредници који служе Божјој вољи посредујући са човечанством. У библијским текстовима анђели су нарочито доносиоци откривења и као такви играју велику улогу у новозаветним причама о Благовести, рођењу и васкрсењу (Мт. 28,2–7; Јн. 20,12). Касни међузаветни (посебно апокалиптички) текстови видели су анђеле углавном на двору Божијем, који присуствују божанској вољи за Земљу и надгледају људске послове као његови службеници провиђења. Ово је утицало на размишљање ранохришћанске литературе (нарочито Књига Откривења и Посланица Јеврејима) и овај аспект присуства анђела на божанском суду развио се међу најранијим црквама у визију анђеоске војске као истакнутих певача Божије славе, литургијски хор славословља, за који се такође сматрало да је посебно привучен црквеним евхаристијским литургијама, да би им се придружио. Исус се у неколико наврата позивао на анђеле, учећи да они увек уживају у присуству и визији Оца (Мт. 18,10), и да ће формирати пратећу војску Божију која ће се вратити са Сином Човечијим приликом Другог славног доласка (Парусија; Мт. 16,27). Неке врло ране јеврејске хришћанске секте развиле су ангелологију која је видела Христа као високог арханђела који је дошао на земљу да испоручи спасоносно јеванђеље. Тај теолошки тренд да се анђели користе као синоним за божанско присуство и деловање, и да се божанско присуство ипостазира помоћу анђеоског позива, већ је напредовао у хеленистичком јудаизму, као што се може видети на примеру Филона и у елементима неких хришћанских гностика. Тренд је замишљао анђеоске посреднике као „манифестације” (ипостаси) божанског на земљи; тако је виђено да је Закон дат преко анђела, а не директно Богојављењем Мојсију. То је доктрина која је јасно оповргнута у неколико делова Новог завета (пастирске посланице и Посланица Јеврејима) који инсистирају на томе да је Исус Христос „далеко надмоћнији“ од анђела (Кол. 2.18; Јевр. 1.4).
Иринеј је инсистирао на томе да су анђели различита Божја створења, а не систем божанских еманација како је замишљао гностицизам и да су, попут човечанства, имали судбину да служе и обожавају божанство (Против јеретика 2.30.6–9). Ориген је умногоме проширио патристичко схватање анђеоских редова својом доктрином (касније осуђеном на васељенском сабору 553. године) о преегзистенцији душа. Анђели су, у Оригеновој схеми, биле првобитне душе које је створио Бог, које су задржале своје небеско достојанство и етерични статус. Човечанство је некада било анђеоско, али је пало у телесност због пресветских грехова; иако би се једног дана верна душа могла уздићи назад да се још једном преобрази у анђеоску славу. Управо је Ориген унео у црквени живот распрострањено веровање у анђеле чуваре, својим учењем да је Бог одредио анђеле да бде над судбином народа, али и друге да се старају о безбедном путу сваке душе на земљи, док се она не врати у своју првобитну небеску породицу. Оригенијанска шема преегзистенције била је веома привлачна хришћанским мистицима, као што је Евагрије, али је никада није прихватила шира црква.
У 4. веку, свети Григорије Назијанзин је избавио учење о анђелима од импликације оригенијанске доктрине о преегзистенцији, и поставио систем који ће постати ауторитативан за ширу православну традицију. Бог је, тврдио је Григорије, створио три творевине. Прва је била анђеоски ред. Друга је била материјална и животињска творевина, а трећа човечанство. Две прве творевине биле су једноставне и кохерентне у својој онтологији: духовно и телесно. Само човечанство је било „мешовита креација“ (тело и дух). Верном послушношћу и сталним „уздизањем“ душе, људска бића су могла да достигну славу анђеоског статуса у загробном животу (Carmina 1.1.7).
Два библијска одломка су заокупила машту ране цркве, где су „редови“ анђела описани са извесним разликама (Кол. 1.16; Еф. 1.21). Рани патристички писци, састављајући их заједно, дошли су до набрајања од пет различитих рангова. Дионисије Ареопагит је додао на ту листу од пет одвојених редова анђела, арханђеле, серафиме и херувиме, и тако поставио коначан списак „девет редова“ анђела који би чинили основно разумевање и латинске и источне цркве заувек (у растућем редоследу: анђели, арханђели, кнежевине, силе, врлине, господства, престоли, херувими и серафими). Серафими су заузимали седмо небо поред Бога, а њихова близина Божанском Присуству резултирала је њиховим избијањем у чисти огањ (такви су увек приказани у иконографији). Херувими су били живи престо Божији (молитву која подсећа на то изговара свештеник док се креће ка горњем месту током божанске литургије у току певања трисвете песме). Сматрало се да су анђели обдарени скоро бесконачном покретљивошћу и огромним моћима. Од литургије из византијског доба па надаље, ђакони су често преузимали улогу симбола анђеоских редова који прате литургију, а царски евнуси (бесполни, како је Исус рекао да су анђели на небу: Мк. 12,25) имали су посебан задатак да певају херувимску химну у време Великог Входа: „Ми који у тајни представљамо Херувиме, и певамо трипут свету химну животворној Тројици, сада одбацујемо све земаљске бриге, да примимо Цара свих који долази у пратњи редова невидљивих анђела.”
Оданост анђелима у Православној Цркви је увек била јака, и траје до данас као обележени аспект нормалног хришћанског живота. Називају се „Бестелесним силама“ и њима је посвећено неколико празника током године, посебно Михаилу и Гаврилу, познатим као Таксијарси (вође небеских војски). Њима су посвећени понедељци у недељи. Стихира за вечерње посвећена бестелесним силама гласи: „Пресветли слуге тројединог Божанства; ви анђели који служите као врховни заповедници, са свим силама на висини кличете радосни – Света си о Савечна Речи; Свет си Душе Свети; једна слава, једно царство, једна природа, једно божанство и сила.”
ИЗВОР: Angels, John A. McGuckin, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 28-30
0 Comments:
Постави коментар