Док се Аустралија убраја међу најпространије земље на свету, која обухвата пети континент и само је нешто мања по географској територији од САД, она је ипак слабо насељена, углавном неплодна пустиња (иако изузетно привлачна дивљина са црвеним песком), и насељена је првенствено у неколико државних престоница раштрканих уз обалу. Највећа хришћанска деноминација је Римокатоличка црква, са Англиканском црквом која је била најдоминантнија у ранијијм годинама, Уједињеном црквом која је чинила главну протестантску групу, а православни хришћани чине значајан део укупне популације од 20 милиона (са бројкама у распону од нешто више од пола до три четвртине милиона, претежно Грка).
Иако међу казненим колонијама вероватно није било православних хришћана, па чак ни посаде и путника Прве флоте, најраније помињање Грка датира око 1818. године, вероватно се односи на имигранте превезене из Грчке због прекршаја везаних за пиратерију током периода британске хегемоније. Најранији записи указују да је руска жена британског војног официра стигла у Аустралију 1810. године, вероватно као прва православна становница у историји земље; међутим, нема експлицитних назнака њеног верског порекла. Око 1820. године руска антарктичка експедиција из Санкт Петербурга на Аљаску пристала је у Сиднеј, где је јеромонах Дионисије служио литургију на Кирибили Поинту (до данас званом „Руска тачка“) само неколико дана после православног Ускрса, вероватно на Томину суботу. Документи сведоче о још једном руском поморском броду, чији је капелан био о. Јероним, који је пристао у Мелбурн 1862. године. До 1868. године извесни о. Христофор Арсеније се наводно настанио у Квинсленду, иако нема сачуваних записа о било каквим литургијским службама.
Средином 19. века, грчки имигранти су почели да пристижу у Аустралију и прво редовно служење литургијских служби догодило се око 1895. године. Иако су прецизни детаљи остали нејасни или непознати, први православни свештеник који је живео био је Грк по имену архимандрит Доротеј Бакалијарос, који је служио заједницама и у Мелбурну и у Сиднеју. Темељи прве грчке православне парохије постављени су 29. маја 1898. године за цркву Свете Тројице у Сури Хилсу у Сиднеју, а две године касније, 1900. године, за цркву Благовештења у Источном Мелбурну.
Као и другде у дијаспори, канонска јурисдикција над раним заједницама није сасвим јасна. Оно што је сасвим јасно, међутим, јесте да су заједнице првобитно биле „мешовите“ – које су се састојале од Грка, Сиријаца и Словена – и стога није изненађујуће да је само свештенство у почетку дошло из мултиетничке патријаршије Јерусалима. У такве вође полиглотске заједнице спадао је и први прописно додељени свештеник у Сиднеју, о. Серафим Фока, и први свештеник посебно постављен за Мелбурн, о. Атанасије Кантопулос. Касније грчко свештенство није знало арапски, па су се Сиријци – који су стигли као имигранти 1880-их – убрзо одвојили да формирају сопствене заједнице у Мелбурну и Сиднеју, потоњу са о. Николом Шехадијем, послатим у Аустралију као званични егзарх Антиохијске патријаршије 1913. године. Кратку јурисдикцију Грка у дијаспори Васељенска патријаршија је првобитно пренела на Цркву Грчке 1908. године, али је након тога убрзо укинута формалним томосом Патријаршије. Томос је успоставио америчку митрополију 1922. године, а засебну митрополију Аустралије и Новог Зеланда 1924. године, под Васељенским патријархом Мелетијем IV. Тако је грчка православна митрополија Аустралије и Новог Зеланда основана „ради боље организације Православне Цркве“ у Аустралији.
Први српски свештеник о. Светозар Сечулић, стигао у Сиднеј 1948. године; прва српска црква подигнута је у Флемингтону, Нови Јужни Велс, 1953. године. Од тог периода, српском заједницом – највећом после Грка – управљала је Патријаршија Српска до 1963. године, када су створене две засебне епархије због раскола који је касније исцељен. Један број Руса мигрирао је у Аустралију из Манџурије, а прва руска парохија настала је у Бризбејну већ 1925. године. Под Руском православном заграничном црквом, први епископ Аустралије и Новог Зеланда био је Теодор, постављен 1948. године. У новије време, Руска епархија је била укључена у акт, потписан 2007. године, о поновном уласку у канонску заједницу са Московском патријаршијом. Прва антиохијска парохија основана је у Сиднеју 1920. године, док је Антиохијска аустралоазијска епархија формирана 1970. године, са епископом Џибраном као првим јерархом, а уздигнута на статус архидијацезе 1999. године. Прва румунска парохија основана је у Сиднеју 1972. године, док је Румунска православна епископија Аустралије и Новог Зеланда основана је 2008. године. Прва бугарска парохија је настала 1950. године, са неколико постојећих парохија којима је управљао владајући јерарх за Сједињене Државе, Канаду и Аустралију.
Први грчки православни митрополит био је Христофор (1871–1959), који је течно говорио енглески након постдипломских студија у Сент Андреји (Шкотска) и Оксфорду (Енглеска). Христофор је служио само до 1929. године, а наследио га је митрополит Тимотеј (1880–1949), изабран 1931. и који је служио до 1947. Године 1949. Тимотеј је изабран за архиепископа Америке да би заменио Атинагору, али је умро пре него што је преузео ту функцију. Митрополит Теофилакт (1891–1958), атонски монах, изабран је и рукоположен 1947. године; његов мандат је трагично завршио саобраћајном несрећом. Епископ Језекиљ (1913–87), који је раније служио у Сједињеним Државама (као свештеник, а потом као епископ и продекан у Богословији Светог Крста), изабран је за митрополита 1959. године, те исте године унапређен је у архиепископа уз подизање митрополије у ранг архиепископије. Његов мандат се показао турбулентним, што је довело до именовања патријаршијског егзарха у личности митрополита Јакова од 1969. до 1970. године, када се архиепископ Језекиљ вратио да служи до 1974. године. Док су митрополит Теофилакт и архиепископ Језекиљ били на власти, грчка заједница је брзо расла, као резултат таласа емиграције без преседана из ратом захваћене Грчке и Европе. Године 1970. Цариградска патријаршија је одвојила Нови Зеланд, стварајући посебну митрополију, која је касније преузела одговорност за мисије у југоисточној Азији.
Док се прве године православног присуства у Аустралији карактеришу рудиментарним осећајем практичне сарадње и јединства, и док је оригинални Томос Васељенске Патријаршије изричито навео да је намењен да покрије све православне у Аустралији, није прошло много времена пре него што су различити етничке групе следиле своје индивидуалне правце. Значајан помак ка већој сарадњи догодио се септембра 1979. године, на иницијативу архиепископа Стилијана, формирањем Сталног савета канонских православних цркава у Аустралији (SCCOCA) по моделу SCOBA у Сједињеним Државама. Архиепископ Стилијан је именован за сталног председавајућег, док су међу оснивачима били грчка, антиохијска, бугарска, румунска и српска патријаршијска група, као и Руска загранична црква, пошто су скоро сви руски православни у Аустралији припадали овој групи. SCCOCA је пуна унутрашњих тензија и тек треба да достигне свој пуни потенцијал изражавања заједничког ума или свеправославног консензуса, изван литургијског и доктринарног јединства.
Сличан раздор је постепено обојио неке од ових конститутивних православних група изнутра, посебно Грке и Србе. Грке су, на пример, прво поделиле више политичке и регионалне лојалности, касније прекоморске оданости венизелиста и ројалиста, а затим патријархална приврженост и противљење „заједнице“. Последња од ових подела – која потиче из времена под Христофором и критично се распламсала под Језекиљом – опстаје до данас, иако је њен интензитет знатно опао.
Већина православних јурисдикција има неки облик образовног и социјалног система, укључујући домове за пензионере. Међутим, као највећа и најефикасније организована међу православним јурисдикцијама, грчка архиепископија поседује преко стотину парохија, као и низ двојезичних дневних школа (од основне до средње школе) у већим градовима и низ импресивних филантропских институција за стара лица (Домови Светог Василија) и инвалиде (Фондација Естиа). Основани 1969. године, Домови Светог Василија су експоненцијално напредовали у пружању услуга у стамбеним и дневним установама у заједници за старије широм Аустралије. Штавише, већина јурисдикција такође има традиционалне монашке заједнице, било веће или мање, и мушке и женске.
Неколико православних свештеника дало је допринос научном свету током година. Отац Серафим Фокас је објавио прву православну књигу у Аустралији, превод религиозног романа 1905. године. Митрополит Христофор је дао тезу објављену у енглеском часопису. Први локални црквени часопис појавио се под митрополитом Тимотејем. Митрополит Јаков је написао књигу под насловом Аустралија 1969. године. Са мандатом митрополита Језекиља, црква у Аустралији је била ефикасније организована по узору на грчку православну архиепископију у Америци. Тако је архиепископ Језекиљ увео конференције свештенства и лаика (одржане 1961., 1965. и 1972. године). Штавише, није било изненађење да је, као бивши професор и администратор Богословије Светог Крста, архиепископ Језекиљ од самог почетка планирао, како је артикулисано у архијерејским годишњацима, да оснује богословску школу. Заиста, након резолуције на Четвртој конференцији свештенства и лаика у Сиднеју 1981. године, сан о богословској школи се остварио и 1984. године архиепископ Стилијан је именовао истраживачку комисију да утврди могућност отварања такве институције. Тако је фебруара 1986. године Теолошки колеџ Сент Андреја званично отворио своја врата као потпуно акредитовани институт Сиднејског колеџа теологије, преко којег студенти данас такође могу да стекну дипломе. Отварању је присуствовао митрополит ставропољски Максим, декан Халке, док је садашњи васељенски патријарх Вартоломеј посетио колеџ током првог званичног патријаршијског путовања у Аустралију 1996. године. Колеџ издаје годишњи часопис Фронема. Проћи ће неко време пре него што црква у Аустралији почне да убире благодати локално образованог свештенства; ипак, храбар корак ка стварању теолошке школе већ показује резултате утолико што њени први дипломци сада заузимају административна и наставничка места.
Наравно, темељ цркве лежи у њеним парохијанима, свештенству и лаицима, односно вредним пионирима, мушкарцима и женама, који су градили храмове и донирали сале, који су развијали визију и подржавали програме. Заиста, једна од особених карактеристика развоја Православне Цркве у Аустралији била је да су лаици често претходили свештенству у покретима имиграције и изградњи заједница. Док је (слично као именовања у Америци) цариградска патријаршија благословила Аустралију јединствено просвећеним јерарсима од оснивања цркве, служба већине митрополита или архиепископа у Аустралији (за разлику од ситуације у Америци) се показала конзервативнијом и мање пророчком. Ово је на много начина одражавало различит развој заједница на два континента, где је интеграција Православне Цркве у локалну културу мање очигледна него у Сједињеним Државама и више упоредива са мигрантским православним заједницама у Канади.
Ипак, црквена историја се често пише на маргиналним, мање институционалним нивоима, као што је скромна креативност појединих парохијских свештеника. Многи од првих свештеника били су добро образовани и двојезични, неки су емигрирали из Мале Азије, а многи су уводили прослављање божанске литургије на енглеском језику од 1910-их, када су такође објављивали верске чланке у публикацијама као што је То Вима (сада у власништву грчких православних архијереја); касније свештенство је створило прве двојезичне дневне школе (са семењем засађеним још 1950-их и пуноправним школама основаним 1970-их), одржавало емитовање на радију и телевизији већ 1950-их, издало прве часописе на енглеском језику, као што су као аустралијско грчко удружење младих 1940-их или Истраживач из 1970-их, или је основало центре социјалне заштите које спонзорише влада од 1970-их. Овакво предузимљиво служење несумњиво је дало здраву основу за касније изразе у виду универзитетских капеланија средином 1970-их или затворских капеланија 1980-их, као и Архијерејског комитета за превођење литургијских служби 1990-их. Остаје питање да ли ће новооснована Сент Андрејска штампа једног дана укључивати публикације на врхунцу визионарске и критичке теолошке мисли. Свакако, међутим, оно што се некада сматрало Црквом Антипода данас се поздравља као живахна и перспективна заједница.
ИЗВОР: Australasia, Orthodox Church in, John Chryssavgis, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 60-64
0 Comments:
Постави коментар