„Аријанство“ се односи на теолошке доктрине произашле из спора између презвитера Арија Александријског (око 250–336) и његовог епископа Александра Александријског (ум. 326). Њихов сукоб је био усредсређен на личност Сина и његов однос према Оцу; наиме, да ли су Син и Отац божански на исти начин и у истом степену. Аријеве познате тврдње да „пре него што је [Син] рођен, или створен, или требао да буде, или установљен, није постојао“ (Писмо Јевсевију Никомидијском) и „[Син је] савршено створење Божје, али не као једно од створења” (Писмо Александру), обухватају централна начела онога што ће постати познато као аријанство: да је Син настао по вољи Оца (и стога да није вечан на исти начин као Отац), и да је стога створење које је створио Отац – иако је „божанског“ стаса, различито од свих других створења. Аријево учење је званично осуђено вером и анатемом Првог васељенског сабора (Никејски сабор, 325), сазваног, барем делимично, посебно да одговори на оно што су научници назвали „аријанским проблемом“; ипак, пролиферација теолошких система изграђених на овим основама наставила се током 4. века и даље, посебно кроз такозване „неоаријанске“ (аномијске) покрете 360-380-их година.
„Аријанство” је, међутим, термин склон широком уопштавању и са дугом историјом полемичке злоупотребе. Штавише, обиље система који се заједнички називају аријанским, али који у ствари могу имати мало или нимало директне везе са животом или мишљу самог Арија, чини правилно разумевање историјске ситуације посебно релевантним.
Аријев спор са епископом Александром започео је око 318. године, када је, чувши епископове проповеди са изјавама као што су „увек Бог [Отац], свагда Син“ и „Син са Богом нерођен“ (како то препричава Арије, Писмо Јевсевију), почео јавно да се преиспитује да ли су оне у ствари аутентично изражавале библијско исповедање цркве. Научници се жестоко расправљају о томе да ли су Аријеви примарни импулси, у обликовању његове критике, били филозофски, текстуални или сотириолошки; али шта год да је од овога могао бити његов мотив (највероватније, комбинација сва три), он је тврдио да је библијски језик Сина као „рођеног” од Оца јасно указивао на почетак постојања Сина, „пре чега је он није постојао.” По мишљењу презвитера, Александрово привидно одбацивање истинског настајања „рођеног“ Сина претило је мешањем божанства Сина и Оца, што би резултирало или спојеним божанством, или дуалношћу божанства. Аријева тврдња је, дакле, била да се постојање Сина категорички разликује од постојања Оца: једног Створитеља, другог створења. Па ипак, о створености Сина (Арије је користио грчку реч ктисму за „твар“, која је у Светом писму приписана божанској мудрости – Прем. 8.1, 22) он није мислио као омаловажавање, нити порицање божанства. Арије је изричито тврдио да је Син божански (Писмо Јевсевију: „постојао је за сва времена... као савршени Бог“), али на начин различит од божанства Оца. Управо је овај концепт „створеног божанства“ омогућио Сину, у Аријевом схватању, да буде и Створитељ и Спаситељ свега другог у стварању, а да у исто време не буде „други бог“ потчињен Оцу.
Упркос својој намери да брани старија светописамска вероисповедања, и заиста великом утицају на бројне теологе и црквене личности тог времена (од којих су многи сматрали да његов израз боље одражава директно значење Светог писма него Александрова узвишена теологија Логосовог вечног рођења), Коначна одлука цркве била је да је „божанство” Сина, какво је Арије описао, неаутентично за хришћанско исповедање и да није успело да артикулише истински равноправно божанство Оца и Сина. Основни концепт „створеног божанства“ одбачен је као контрадикторан. Овај одговор је први дошао у контексту Никејскоге вероисповедања, у којем је Син описан као „рођен а не створен“ (побијајући Аријеву тврдњу да је „рођење“ Сина изједначено са његовим „бивањем“) и „једносушног са Оцем“ – то јест, исте усије или божанске суштине као и Отац. Док је увођење последњег термина изазвало интензивну дебату чак и међу Никејским присталицама (на основу тога што је био нов за хришћанску теолошку дискусију, није термин који се налази у Светом писму, а многима није био јасан у његовом позитивном значењу), комбинација ове две фразе у Никеји ефективно су искључиле Аријев начин изражавања; а анатема која се налази на крају вере учинила је побијање Аријевог сопственог израза још експлицитнијим. Ипак, конфузија око терминологије Никеје, као и стална склоност ка усвајању логичног става сличног Аријевом, значили су да се спорови нису завршили Првим васељенским сабором.
Аријева мисао је прерасла у шири покрет у деценијама након Никеје, а посебно од 350-их година (неких петнаест година након Аријеве смрти), када су свети Атанасије Велики и други почели да се залажу за централизацију никејских саборних израза противно „аријанским” активностима. Тада почињемо да видимо описе покрета као „аријанизам“ (иако је Атанасијев преферирани израз за своје противнике „ариоманијаци“ – игра речи са смислом „будаластих ратних хушкача“), и деценије које су довеле до Другог васељенског сабора (Цариград, 381) укључио је неке од најзначајнијих личности ране цркве у реаговању на различите „аријанске“ групе: Светог Василија Кесаријског, Светог Григорија Богослова, Светог Григорија Ниског и многе друге.
Данас се „аријанство” често користи у општем смислу да означи било који теолошки систем у којем се божанство Сина умањује или пориче, или у којем се Син сматра временским или створеним, а не вечним и нествореним. У овоме оно делимично одражава учења која је некада изнео Арије, али такође укључује аспекте теолошких спорова који су се појавили тек након његовог времена. Наслеђе Арија и најранијег аријанства било је на крају да подстакне прецизне термине артикулације Свете Тројице од стране црквених теолога и сабора, како у осуђивању његовог учења, тако и кроз реализацију, изазвану ширим аријанским споровима, колико је варијација у тринитарном изразу постојало у различитим црквеним заједницама из 4. века.
ИЗВОР: Arianism, M. C. Steenberg, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 47-49
0 Comments:
Постави коментар