Николај Берђајев је био један од најистакнутијих представника генерације руских интелектуалаца, од којих су многи, након краткотрајног интересовања за марксизам и социјализам, прихватили православно хришћанство 1900-их и изнедрили тзв. ренесансу 20. века. Прогнан из Русије од бољшевичког режима 1922. године, Берђајев се након кратког боравка у Берлину преселио у Француску, где је провео остатак живота (1924–48), играјући кључну улогу у уједињењу интелектуалних снага руске дијаспоре и као промотер разних академских и културних институција и главни уредник часописа Пут који је под његовим вођством (1925–40) постао најзначајнији руски интелектуални часопис тог времена.
Од првих књига, Филозофија слободе (1911) и Смисао стваралаштва (1916), до постхумно објављене филозофске аутобиографије (1949), Берђајев је био заокупљен проблемима слободе, креативности и дијалектике божанског и људског. Берђајев је веровао да је статичан концепт Бога потребно заменити динамичким како би се обезбедило адекватно разумевање људског живота и историје. Он је тврдио да је слобода онтолошки испред Бога, који је сам њоме везан. Стварање света – нечега што никада раније није постојало – био је јединствен чин слободе, архетип креативности. Људска бића су добила од Бога дар слободе: она се огледа у личности и стваралаштву, истинском лику и подобију Божијем. Међутим, људско постојање у свету је трагично, јер слобода омогућава појединцима да изаберу зло које се не може искоренити осим истом слободном вољом. Даље, постојање у свету је дуалистичко у својој основи: као слободна и креативна личност, људско биће припада нуменалном свету духа, слободе и креативности; као појединац, он или она су уроњени у феноменални свет објективизације кроз тело, друштво, политику, културу и економију.
Према Берђајеву, све људске институције, укључујући и цркву, носе у себи претњу поробљавања људског духа и слободе када престану да подстичу и унапређују креативност. Руске револуције, колапс империје Романових, два светска рата и успон тоталитарних режима у Совјетском Савезу и нацистичкој Немачкој – све што је он лично видео и доживео – схватао је као побуну људског духа против институција и као поробљену слободу у име лажних идеја. Али сама побуна је довела до још веће трагедије. Берђајев је веровао да је најтрагичнији проблем модерне историје инхерентни дуализам, супротност између цркве и света. Надао се да ће Црква Трећег Завета – Завета Духа – прихватити креативност и слободу, и да ће обожење и преображење света, а не његово проклетство и клетва, поново инспирисати цркву на њеном путу кроз историју.
ИЗВОР: Berdiaev, Nikolai A. (1874–1948), Konstantin Gavrilkin, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 69-70
0 Comments:
Постави коментар