Свети Антоније Велики је познат као отац монаштва, а дуга подвижничка беседа у Житију светог Антонија од Светог Атанасија (поглавља 16-34), могла би се назвати првим монашким правилом.
Рођен је у Египту у селу Кома, близу пустиње Тебаида, 251. године. Његови родитељи су били побожни хришћани славног порекла. Антоније је био озбиљно дете и био је поштован и послушан према родитељима. Волео је да присуствује богослужењима, а Свето писмо је слушао тако пажљиво, да је целог живота памтио оно што је слушао.
Када је Свети Антоније имао двадесетак година, остао је без родитеља, али је био одговоран за бригу о својој млађој сестри. Одлазећи у цркву око шест месеци касније, младић је размишљао о томе како су верници, у Делима апостолским (4:35), продали своје имање и приход дали апостолима за убоге.
Затим је ушао у цркву и чуо јеванђеоски одељак где Христос говори богатом младићу: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај шта имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу; и хајде за мном“ (Мт.19,21). Антоније је осећао да се ове речи односе на њега. Стога је продао имање које је добио после смрти родитеља, затим је новац поделио сиромасима, а сестру оставио на чување побожним девицама у манастиру.
Напустивши родитељски дом, Свети Антоније је започео свој подвижнички живот у колиби недалеко од свог села. Радећи својим рукама, могао је да зарађује за живот, али и милостињу за сиромашне. Понекад је свети младић посећивао и друге подвижнике који су живели у околини, и од сваког је тражио смернице и оно што је на корист. За руководство у духовном животу обратио се једном одређеном подвижнику.
У овом периоду свог живота свети Антоније је претрпео страшна искушења од ђавола. Непријатељ рода људског узнемиравао је младог подвижника мислима о његовом пређашњем животу, сумњама у изабрани пут, бригом за његову сестру, а Антонија је искушавао развратним мислима и плотским осећањима. Али светитељ је тај огањ угасио размишљањем о Христу и размишљањем о вечној казни, чиме је победио ђавола.
Схвативши да ће га ђаво несумњиво напасти на други начин, свети Антоније се помолио и појачао своје напоре. Антоније се молио да му Господ покаже пут спасења. И дарована му је визија. Подвижник је угледао човека, који је наизменично завршавао молитву, а затим почињао да ради. То је био анђео, кога је Господ послао да поучи свог изабраника.
Свети Антоније је настојао да се навикава на строжији начин живота. Јео је тек после заласка сунца, а целу ноћ би провео у молитви до зоре. Убрзо је спавао само сваки трећи дан. Али ђаво није хтео да престане са својим триковима, и покушавајући да уплаши монаха, појавио се под маском монструозних фантома. Светитељ се ипак заштитио Животворним крстом. Коначно му се Непријатељ јавио под маском црног детета страшног изгледа, и лицемерно се проглашавајући претученим, мислио је да може да искуша светитеља у таштину и гордост. Светитељ је, међутим, молитвом победио Непријатеља.
Ради још веће усамљености, Свети Антоније се одселио даље од села, на гробље. Замолио је пријатеља да му донеси мало хлеба на одређене дане, а затим се затворио у гробницу. Тада су ђаволи насрнули на светитеља са намером да га убију и нанели му страшне ране. По промислу Господњем, сутрадан је стигао Антонијев пријатељ да му донесе храну. Видевши га како лежи на земљи као мртав, одвео га је назад у село. Мислећи да је светац мртав припремали су се за његову сахрану. У поноћ се свети Антоније освестио и рекао свом пријатељу да га однесе назад у гробове.
Стабилност светог Антонија била је већа од лукавстава Непријатеља. Примивши обличје свирепих звери, ђаволи су покушали да натерају светитеља да напусти то место, али их је победио уздањем у Господа. Подигавши поглед, светитељ је видео како се кров отвара, и зрачак светлости силази према њему. Демони су нестали и он је повикао: „Где си био, милостиви Исусе? Зашто се ниси појавио од самог почетка да окончаш мој бол?”
Господ је одговорио: „Био сам овде, Антоније, али сам желео да видим твоју борбу. Сада, пошто ниси попустио, увек ћу ти помоћи и објавити твоје име по целом свету.” После овог виђења свети Антоније је оздравио од својих рана и осетио се јачим него раније. Тада је имао тридесет пет година.
Стекавши духовно искуство у својој борби са ђаволом, свети Антоније је размишљао да оде у теваидску пустињу да служи Господу. Замолио је Старца (коме се обратио за руководство на почетку свог монашког пута) да пође с њим у пустињу. Старац је, благосиљајући га у тада још нечувеном подвигу испосника, одлучио да га не прати због својих година.
Свети Антоније је сам отишао у пустињу. Ђаво је покушао да га омете, тако што му је на пут ставио велики сребрни диск, затим златни, али светитељ је то игнорисао и прошао поред њих. Пронашао је напуштено утврђење на другој страни реке и настанио се ту, заградивши улаз камењем. Његов верни пријатељ му је два пута годишње доносио хлеб, а у тврђави је било воде.
Свети Антоније је провео двадесет година у потпуној изолацији и непрестаној борби са демонима, и коначно је постигао савршено смирење. Светитељеви пријатељи склонили су камење са улаза, па су отишли код светог Антонија и молили га да их узме под своје вођство. Убрзо је келија светог Антонија била опкољена са неколико манастира, а светитељ је био отац и водич њиховим становницима, дајући духовну поуку свима који су долазили у пустињу тражећи спасење. Он је појачао ревност оних који су већ били монаси, а другима надахнуо љубав према подвижничком животу. Рекао им је да се труде да удовоље Господу и да не клону малодушношћу у својим трудовима. Такође их је позвао да се не боје демонских напада, већ да одбију Непријатеља силом Животворног Крста Господњег.
Године 311. дошло је до жестоког гоњења на хришћане, у време цара Максимијана. Желећи да пострада са светим мученицима, свети Антоније је напустио пустињу и отишао у Александрију. Отворено је служио затвореницима, био је присутан на суђењу и испитивањима исповедника и пратио мученике до места погубљења. Господу је било мило да га сачува, међутим, на добробит хришћана.
По завршетку гоњења, светитељ се вратио у пустињу и наставио своје подвиге. Господ је светитељу дао дар чудотворства, изгона демона и исцељивања болесних силом своје молитве. Велика гомила људи која му је долазила пореметила је његову самоћу, и он је отишао још даље, у унутрашњу пустињу где се настанио на високом узвишењу. Али братија манастира су га потражила и замолила га да посети њихове заједнице.
Други пут свети Антоније је напустио пустињу и стигао у Александрију да брани православну веру од манихејске и аријанске јереси. Знајући да се име светог Антонија поштује од целе Цркве, аријанци су говорили да се он придржава њиховог јеретичког учења. Али свети Антоније је јавно пред свима и у присуству епископа изобличио аријанство. Током свог кратког боравка у Александрији, обратио је Христу велико мноштво незнабожаца.
Људи из свих друштвених слојева волели су светитеља и тражили његов савет. Пагански философи су једном дошли код аве Антонија са намером да му се ругају због необразованости, али он их је својим речима свео на ћутање. Цар Константин Велики (21. маја) и његови синови писали су светом Антонију и тражили од њега одговор. Похвалио је цара због вере у Христа и саветовао га да се сети будућег суда и да зна да је Христос истинити Цар.
Свети Антоније је осамдесет пет година провео у усамљеној пустињи. Непосредно пре смрти, рекао је браћи да ће ускоро бити одузет од њих. Упутио их је да сачувају православну веру у њеној чистоти, да избегавају свако дружење са јеретицима и да не буду немарни у својим монашким подвигима. „Труди се да се прво сјединиш са Господом, а потом са светима, да би те после смрти примили као познате пријатеље у вечна пребивалишта”.
Светитељ је упутио двојицу својих ученика, који су га похађали у последњих петнаест година његовог живота, да га сахране у пустињи, а не у Александрији. Једну своју монашку мантију оставио је Светом Атанасију Александријском (18. јануара), а другу Светом Серапиону Тујском (21. марта). Свети Антоније се упокојио мирно 356. године, у 105. години, а сахранили га ученици у пустињи.
Житије славног подвижника Светог Антонија Великог написао је свети Атанасије Александријски. Ово је прво житије светитеља који није био мученик, а сматра се једним од најлепших списа Светог Атанасија. Свети Јован Златоусти препоручује да ово Житије чита сваки хришћанин.
„Ове ствари су безначајне у поређењу са Антонијевим врлинама“, пише свети Атанасије, „али по њима судите какав је био човек Божији Антоније. Од младости до старости задржао је своју ревност за подвижништво, није попуштао у жељи за скупом храном због старости, нити је мењао одећу због немоћи свог тела. Није чак ни ноге прао водом. Остао је веома здрав, и могао је добро да види јер су му очи биле здраве и непомућене. Није му испао ни један зуб, али су му се виделе десни које су се истрошиле због старости. Остао је јак у рукама и ногама... О њему се свуда говорило, и сви су му се дивили, а тражили су га чак и они који га нису видели, што је доказ његове врлине и Богу миле душе. ”
До нас су дошла следећа дела Светог Антонија:
- Двадесет беседа о врлинама, пре свега монашким (вероватно нису његове).
- Седам писама разним египатским манастирима о моралном усавршавању и монашком животу као духовном подвигу.
- Правило за монаштво (не сматра се аутентичним делом Светог Антонија).
Године 544. мошти Светог Антонија Великог пренете су у Александрију, а након освајања Египта од стране Сарацена у седмом веку, пренете су у Цариград. Свете мошти су пренете из Цариграда у 11 веку у епархију Вијен у Француској. У петнаестом веку донете су у Арл (у Француској), у цркву Светог Јулијана.
Тропар — Глас 4
Угледао си се на путеве ревносног Илије, / и пошао правим путем Јована Крститеља. / Пустињак си постао / и молитвама својим учврстио свет. / Оче Антоније, моли Христа Бога да се спасу душе наше.
Кондак — Глас 2
Одбацио си метеж овога живота / и проживео свој живот до краја у самоћи, / у свему угледајући се на Крститеља. / Њиме те поштујемо, преподобни Антоније, темељу Отаца.
0 Comments:
Постави коментар