17. ЈАНУАР (30. јануар)

by Драган Блинџов јануар 30, 2024 0 Comments

Светитељи

• Преподобни Антоније Велики, богоносни отац монаштва (356)
• Мученица Јонила и њен малени син Турбо (око 161-180) (види такође: 16. јануар). Света Јунила је дошла из Кападокије и пострадала заједно са мучеником Неонилом, у тренутку када су Неонилина браћа и унуци тројке Певсип, Еласип и Месип (16. јануара) бачени у огањ. Светитељка је, испустивши своју бебу коју је држала, исповедила веру у Христа и била посечена.
• Свети Теодосије Велики, римски цар (395). Свети цар Теодосије Велики за време своје владавине (379-395) задао је одлучујући ударац паганству издавањем едикта, по коме се свако служење паганским боговима сматрало кршењем закона. Ревносни поборник православља објавио је многе законе у одбрану Цркве и против јеретика. Сазвао је Други васељенски сабор (381). Живот је завршио у Милану 395. године у педесетој години. Свети Теодосије је често говорио да је имао више среће да буде члан свете Христове Цркве него цар.
• Преподобни Ахилије Исповедник, пустињак Египатски (5. век). Свети Ахилије Исповедник је живео пустињачки живот у Египту, а упокојио се током петог века. 
• Преподобни Антоније Нови Чудотворац, из Верије у Грчкој, близу реке Алиакмон (11. век). Свети Антоније је потицао од побожних и имућних родитеља и живео је крајем 10. и почетком 11. века. Још док је био млад, замонашио се у скиту Верије, близу долине реке Алиакмон. Његове духовне борбе трајале су тамо двадесет година. Духовно зрео, по жељи скитског игумана, повукао се у једну пећину, где је проживео још педесет четири године подвижничког усавршавања. Црква, поштујући борбе и свето стање Светог Антонија, сматрала га је Великим и зато га је назвала Нови за разлику од најстаријег учитеља пустиње, Светог Антонија Великог. Свети Антоније је мирно уснуо у Господу у 94. години. Његове свете мошти су остале несахрањене и нетрулежне много дана, све док иг нису нашли неки ловци. Он је покровитељ Верије.

Западни светитељи пре раскола 

• Свети Генулфус (Гену) и Генитус, два монаха који су живели у Сел-сур-Наон у Француској (око 3. века)
• Преподобни Антоније, Мерул и Јован, три монаха у Светом Андреју на брду Целијан у Риму (6. век). Свети Григорије Велики, који је био њихов игуман, оставио је извештај о њиховим врлинама и чудесној моћи.
• Свети Неније (Нинид), ученик Светог Финијана од Клонарда, који се сматра једним од 'Дванаест апостола Ирске' (6. век)
• Свети Сулпиције II Пије (Север Побожни), епископ Буржески (647). Епископ Буржеа у Француској од 624. до 647. Посветио се бризи и одбрани сиромашних и прогнаних.
• Света Милдгит, бенедиктинска монахиња и касније игуманија нортамбријског манастира (око 676). Најмлађа од три свете девице из Минстер-ин-Танета у Енглеској - Милбург, Милдред и Милдгит.
• Свети Рихимир, под покровитељством епископа Ле Мана, основао је манастир касније назван Сен-Ригомер-де-Боа (715) 
• Свети Јосиф, епископ фрајзиншки (764). Монах који је 752. године основао манастир Светог Зенона у Исену. Године 764. постао је трећи епископ Фрајзинга у Немачкој. Мошти су му у Исену.

Православни светитељи после раскола 

• Свети Антоније Римљанин Новгородски, игуман (1147) 
• Свети Антоније, игуман Димски у Новгороду (1224). Свети Антоније Димски се родио у Новгороду око 1157. године. Једном у цркви чувши Христове речи: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном“ (Мт.16: 24), светитељ је решио да напусти свет и прими монашки постриг код светог Варлаама Хутинског (6. новембра) у његовом манастиру. Умирући, свети Варлаам постави светог Антонија за игумана на његово место; али Антоније, избегавајући славу, напусти манастир и настани се на обали језера Дима, на периферији града Тихвина. Овде је основао манастир и ту се подвизавао до краја свог живота. По предању, Свети Антоније је отпутовао у Цариград, и вратио се у свој манастир на дан када је умро игуман Варлаам. Свети Антоније се упокојио у Господу 24. јуна 1224. године. Његове мошти  нађене су нетљен 1330. године, и од тада су се прославиле многим чудесима.
• Свети Антоније, архиепископ новгородски (1232) 
• Свети Антоније Чернојезерски (Антоније Црнојезерски), монах (око 14. века). Свети Антоније Црнојезерски основао је Богородични манастир на Црном језеру [Черноезеро] у Новгородској области, недалеко од града Череповца. Манастир се налазио на острву у селу Ширска. Манастир је два пута претрпео потпуно уништење: 1581. године од Литванаца; а 1682. од Швеђана. Манастир је затворен 1764. године. 
• Свети Антоније Краснохолмски, монах (1481). Свети Антоније из Красног Холма у почетку је био пустињак у близини Белог језера. Јеромонах је стигао у Тверску област и настанио се у близини „Лепог брда“ [„Красног холма“], на обали реке Мологе, подигавши тамо капелу и келију. Након проналаска иконе Светог Николе подигнута је камена црква и основан манастир, на чијем је челу био светитељ, који је братију поучавао и речју и примером целог живота. Свети Антоније се упокојио 1481. године.
• Преподобни Антоније Метеорски (Антоније Кантакузин), оснивач и игуман манастира Светог Стефана на Метеорима (15. век). Преподобни Антоније Кантакузин је био син Марије Кантакузине (ћерке цара Јована VI Кантакузина), која се удала за епирског деспота Никифора II Орсинија.
• Преподобни Филотеј Метеорски, други ктитор манастира Светог Стефана на Метеорима (16. век)
• Свети Макарије (Калогерас), јерођакон патмоски (1737)
• Новомученик Георгије Јањински (1838). Албанац, рођен у селу Чуркли у Албанији од врло сиромашних родитеља, земљорадника. Присиљаван од Турака да се потурчи он остане непоколебљив у вери хришћанској, због чега буде обешен у Јањини 17. јануара 1838. године. Велики чудотворац и исцелитељ до дана данашњега. 

Новомученици и исповедници 

• Новомученик Виктор Европејцев, свештеник (1931) 
• Нови свештеномученик Павле Успенски, свештеник (1938) 

Остали спомени 

• Упокојење светог Антонија, епископа вологдског (1588) (Празник 26. октобар)
• Упокојење схимоигумана Зосимског скита Германа (1923) 
• Упокојење инкерманског архимандрита Тихона (Богословцева) (1950) 
• Упокојење епископа едмонтонског Саве (Сарачевића) (1973)