Грчки израз апофатика означава начин вршења теологије „неговорењем“. Као што алфа-привативни префикс сугерише, термин се бави негирајућом функцијом. У неким облицима апофатизам постоји као провера катафатичке или асертивне теологије или филозофије. Стил апофатичке теологије су први развили филозофи Платонове школе, креативно га је користио Плотин, а појавио се и у некој гностичкој књижевности (Јованов апокрифон, Триморфна Протеноја). Апофатизам, наглашавајући да Бог превазилази границе свих појмова који се људским умом или језиком могу применити на божанство, пре свега је средство за очување мистерије у свету теолошких тврдњи. Апофатизам чува религиозно схватање мистичног на софистициранији начин од једноставног потврђивања догматских исказа.
Списи Наг Хамадија (пронађени 1945.) показују најраније облике хришћанског апофатизма. Климент и Ориген Александријски су развили ране православне облике апофатизма које су наследили и развили посебно Свети Григорије Назијански (Беседе 27–8) и Свети Григорије Ниски (Против Евномија) у својој контроверзи са аријанским логичарима Евномијем и Аетијем. Теологија ових радикалних аријанаца (хетерузијаста) против којих су Кападокијци тврдили апофатизам као начин побијања њихових дедукција о Божјој природи (за коју је Аеције тврдио да је једноставна и директно спозната кроз логичку методу и буквалну егзегезу) била је и сама облик апофатизма, јер поставили су негацију „не-порекло” (агенетос) као први принцип своје доктрине о Богу.
Евагрије Понтијски, ученик Кападокијаца, трансформисао је хришћански апофатизам у теологију молитве, подстичући своје ученике да се моле без употребе менталних слика. Први православни хришћански писац који је систематски употребио апофатизам био је велики сиријски теолог из 5. века Псеудо-Дионисије Ареопагит. Његове расправе о божанским именима и мистичкој теологији стоје на самом врху православне апофатичке теологије. Дионисије је веровао да су дескриптивни (афирмативни или позитивни искази) елементи у откровењу имали за циљ да обезбеде лествицу по којој ће се иницијант пењати негирајући сваку дескриптивну тврдњу о Богу. Дионисијеви списи, с обзиром на теолошке контроверзе који су им претходили, били су запањујуће провокативни. Што се тиче божанства, Дионисије је написао: „То није супстанција [усија], нити је то вечност или време. ... То није синовство или очинство ... оно не спада ни у предикат небића ни бића“ (Мистична теологија). Чак и тако, Дионисије је још увек могао да започне своју расправу молећи се божанској Тројици и развијао би сву своју мисао у матрици божанске литургије. Такви су парадокси апофатичког приступа.
У модерној ери, православни теолози као што је Владимир Лоски користили су апофатизам као средство за разликовање „правог“ облика православне теологије од онога што су често описивали као „западну теологију“ за коју су сматрали да је превише асертивна или катафатична (схоластичка) у карактеру. Ова школа је често описивала „Велико заточеништво“ православне теологије од стране схоластичких облика после 18. века, и веровала је да ће га обнова апофатизма ослободити. Ова свеобухватна генерализација западне мисли занемарила је истину да је сама православна теолошка традиција била и јесте веома катафатична у смислу своје догматске традиције, и да користи филозофске категорије дискурса исто тако спремно као што су то чинили католицизам и протестантизам у прошлим временима. Трајно вредан аспект православне апофатичке традиције је начин на који она чува тајну божанског откривења у својим теолошким традицијама.
ИЗВОР: Apophaticism, Patriarchate of, Justin M. Lasser, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 38-39
0 Comments:
Постави коментар