Антиохија има славну хришћанску прошлост. Ту је настала једна од најживљих хришћанских заједница у апостолском добу, и ту су се десили први покушаји успостављања односа између јеврејских и нејеврејских Исусових ученика. Апостол Петар је овде био смештен као вођа црквене заједнице пре него што је кренуо ка свом мучеништву у Риму, а многи научници верују да је управо у овој цркви и Јеванђеље по Матеју добило своју коначну редакцију и уређење у грчком тексту. Био је то један од главних градова међународног хришћанског света, трећи град Римског царства (после Рима и Александрије), место великих достигнућа и значајних борби, са неколико мучеништва у време римских прогона, што ју је ставило на високо место у календару светаца. Али напредак ислама од 7. века надаље оставио је хришћанску цивилизацију Антиохије у стању спорог гашења. Такође је била подложна друштвено-политичким променама због начина на који су њене црквене територије (оне цркве које су тражиле вођство у Антиохији и које су следиле њене традиције) биле тако раштркане и на тако непроходну планинску територију, због чега је комуникација била тако тешка за одржавање, али је зато лако поремећена.
Неколико највећих антиохијских теолога оставило је траг у универзалној светоотачкој традицији цркве: писци као што су Мар Теодор Тумач (из Мопсуестије), Свети Јован Златоусти, Мар Јован Антиохијски, Теодорит Кирски и бројни подвижници и свеци као што је Исак из Ниниве. Културна и теолошка сфера утицаја коју је вршила Сиријска црква у време своје славе била је много већа од (веома великог) обима њених древних територија. Сиријски ритуал је дао подструктуру византијском литургијском обреду, на пример. Сиријци су такође били ти који су усавршили уметност постављања поетских синопсиса Светог писма певаним мелодијама. Највећи песници цркве као што су Јефрем и Роман Мелод били су Сиријци који су овај богословски стил предали Византији и припремили пут за славу средњовековног православног литургијског појања. Сиријска црква, посебно у свом златном добу између 4. и 6. века, великодушно је организовала мисије у Етиопији, Персији, Индији и Кини. Њено присуство у Кини је историјски имало тенденцију да буде блокирано због опсежног спаљивања сиријске хришћанске литературе од стране каснијих ренесансних мисионара који су тврдили да је хришћанство настало на том континенту, али постоје каменчићи из древних времена који бележе долазак сиријских мисионара, а кинески хришћански народни елементи показују древне сиријске трагове. Антиохијска патријаршија је у своје време утицала на целу древну Кападокију, а она је заузврат утицала на Јерменију и Грузију. Патристичке црквене вође као што су Василије Велики и Григорије Богослов били су под менторством сиријских јерараха као што су Мелетије Антиохијски или Јевсевије Самосатски, велики браниоци никејске вере у време Другог Константинопољског сабора. Мелетије и Јевсевије су били ти који су позвали Григорија Богослова да проповеда пет богословских беседа у Цариграду, и иако је Јевсевије убијен пре него што је могао да обзнани своје присуство тамо, Григорије је преузео председавање Другим Константинопољским сабором 381. године након Мелетија, који је једногласно проглашен за првог председника, а затим неочекивано умро.
У време своје славе, хришћански беседници Сирије су говорили и писали најбољи грчки у римском свету. Антиохијске школе биле су познате по чистоти своје грчке елоквенције. Писци као што су Григорије Богослов и Јован Златоусти оставили су за собом успомену на дело које достиже стандарде највеће грчке реторике. Григорије је, на пример, благонаклоно упоређен са самим Демостеном. Јован је добио епитет „Златоусти“ због јасног квалитета свог грчког језика, али је по рођењу био Сиријац. Ова испостава, у Антиохији, чисте грчке културе на обалама Оронта била је мехур који је пукнуо пре напредовања ислама; а од 7. века процват хришћанства у Антиохијској патријаршији уступио је место дугом и спором сумраку, са манастирима који су се најдуже држали, често у неприступачним долинама и стеновитим изданцима: непознато благо хришћанског света које је још увек, једва, преживело до данас. Како је Цариградска патријаршија цветала и расла у оквиру Византијског царства, тако је Антиохија, готово супротно, опадала у угледу и утицају.
Прва велика копнена маса која је отишла са антиохијских црквених територија под надзором била је Мала Азија, која је почетком 5. века била додељена у надлежност растуће престонице Константинопоља. Затим је Кипарска црква успешно потврдила своју независност од Антиохије између 431. и 488. године, користећи узрок христолошких тензија између Александрије и Антиохије да упути своје захтеве широј хришћанској цркви. Огромна територија Персије потврдила је своју независност 424. године, након чега је одбила пристанак на Ефески сабор 431. године и отпала од општења са византијским православцима. Теолошке поделе, које су на сиријским територијама представљали прво пронесторијански теолози, а затим од (дијаметрално супротни) радикални прокириловски теолози, не само да су ослабиле сиријско хришћанство одсецањем од византијског света, већ су га и изнутра снажно пореметиле, чак и до те мере да се поделио и сам сиријски језик (увек претежно хришћанска ствар) на две различите групе шерта и естрангела. Континуирана енергија персијских антикирилових заједница током много векова касније одвукла је оданост многих асирских хришћана од Антиохијске патријаршије. Континуирана распрострањеност мијафизитског отпора Халкидонском сабору након 6. века такође је одвукла многе друге Сиријце од општења са патријархом. Јерусалим је постао засебна патријаршија 451. године и узео са собом, ван делокруга хришћанске Антиохије, територију Палестине. У каснијим временима, раштрканост сиријских хришћанских заједница и њихова ужасавајућа рањивост према снагама све непријатељскије исламске већине довели су до тога да велики број сиријских хришћанских заједница побегне под заштиту снажног и мисионарски активног Рима. Између 1600. и 1720. шест антиохијских патријарха су се потчинили папи. Резултат тога је да сада постоје велике заједнице сиријских источних католика. Почетком 20. века у Сиријској цркви је постојало чак седам различитих источнокатоличких заједница, које су све представљале још једну историјску фрагментацију древне антиохијске патријаршије, и седам виших јерараха, који су сви полагали право да буду и да буду означени као антиохијски патријарх. Православни патријарх је изабрао да борави у Дамаску, новијој престоници, латински патријарх Антиохије боравио је у Риму, антихалкидонски патријарх у Мардину, а поред тога постојале су и четири источнокатоличке сиријске заједнице: оне грчких мелкита, Јермени у Антиохији, Маронити и Сиријци. Латинског патријарха су крсташи 1098. године створили и поставили као актуелног јерарха, а функција је у Риму трајала до средине 20. века, иако је од 14. века па надаље постала само почасна титула. Ове јерархије су сада више различите. Антиохијски православни патријарх је традиционално била једина древна столица међу православцима која је одржавала најближе и најстарије екуменске везе са Римом од епохе Великог раскола, иако је у новије време Цариградска патријаршија имала највише јавних послова са Римом.
Православни признају само једног „антиохијског патријарха“, који је у заједници са осталим древним патријаршијама и аутокефалним црквама Православне Цркве, и који још увек борави у Дамаску. Древни град Антиохија је сада Антакија, мали, провинцијски и претежно исламски град. Преостала територија јурисдикције којом председава православни патријарх је Сирија и азијске римске провинције Киликија, Месопотамија и Исаврија. Већина њених верника данас су хришћани који говоре арапски. Од 1724. до 1899. године православни патријарх Антиохије је увек био Грк фанариот. Од тог времена Арапи углавном заузимају службу. Данас у свету има нешто више од милион хришћана који говоре сиријски и пола милиона говорника арапског, који припадају Антиохијској патријаршији. Патријархову паству тренутно чини мање од пола милиона верника, са средиштем углавном у Сирији, Либану и Ираку, а остатак је знатна дијаспора, углавном у Америци. Патријархова титула је „Његова блаженство патријарх Антиохије, града Божијег, Киликије, Иберије, Сирије, Арабије и целог Истока“: укратко, римске царске провинције Оријента.
У Америци су се јерарси Антиохијске патријаршије показали као изузетно креативни и отворени за нове ситуације које представља живот у Новом свету. Антиохијски православни тамо током 20. века имали су велики степен аутономије који им је давао патријарх и показали су се посебно спремним да се ангажују у евангелистичкој мисији. Осим што су били важни стубови подршке њиховој страдалној цркви у домовини, они су спонзорисали неколико веома вредних превода богослужбених текстова и молитвеника на енглеском језику, а у новије време охрабрили су велики број евангелистичких хришћана који су дошли у православне цркве, како у Америци тако и у Енглеској, и успоставили их у оквиру своје јурисдикције.
ИЗВОР: Antioch, Patriarchate of, John A. McGuckin, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 34-37
0 Comments:
Постави коментар