Православље не почиње дефиницијом или аргументацијом, већ интимним и откровитељским сусретом са својим Господом. Православна црква жуди да сачува у свему што чини ово задивљујуће ангажовање. Било да је то жена која је посегнула да дотакне Христову хаљину, богаташ који је отишао посрамљен, или ученици који дрхте пред својим преображеним Господом, примарна функција цркве била је да чува и предаје „предање“ ових откровењских тренутака, као сталне капије милости за његове садашње ученике.
Православни чувају и доносе прилику Исусовог слања (апостелин) његових следбеника да објављују добру вест свима који желе да слушају. Заиста, за православне се ово „послање“, ова Христова мисија, никада није завршила. Термин „апостолско прејемство“ потиче од грчке речи апостолос која се може превести као „послати“. Овај термин означава важну транзицију у хришћанском искуству. Матхетес, следбеник, преузима нову улогу као онај који је послан не само да објављује Царство Божије, већ да спроводи Царство Божије; другим речима, да доведе Христову стварност онима који траже. Апостоли нису били послани толико да докажу хришћанску веру колико да живе као Христос, поучавају Христову поруку и да успоставе простор где би они који траже могли да сретну Христа.
Суштина апостолске проповеди садржана је у парадигматској проповеди Светог Петра „Ти си Христос, Син Бога Живога“ (Мт. 16,16). Ова керигма је била и остала суштина свега што значи апостолство. То је та мистерија и запањујућа спознаја коју апостолска проповед треба да пренесе и спроведе. Пошто се апостолска мисија никада није завршила, православни потврђују да је ова керигма, ова жива објава Царства Божијег, пренета на наследнике апостола.
У 2. веку црква је наишла на низ нових израза хришћанске вере који су за многе били страни вери којој су поучавани као катихумени. Ове околности су дале подстицај за појаву црквеног конзервативизма који се учврстио у епископској служби. Овај конзервативни црквени надзор над епископима служио је као средство за заштиту, очување и преношење једноставног и дубоког Предања апостола. Ово Предање је сачувано у разним облицима, укључујући канон Светог писма, литургијска вероисповедања и евхаристијско сабрање. Ова традиција се не схвата као пуки историјски „наратив“, већ конкретна историјска стварност.
Дела светог мученика Јустина и светог Климента Александријског, између многих других, показују православно присвајање ширег философског речника у настојању да се објави хришћанска истина. Међутим, када су „различите“ или јеретичке артикулације керигме нарушиле искуство Христа, православни су одмах реаговали. Ове реакције су дошле у облику демонстрација апостолства. Један од првих који је понудио православни одговор на стране или веома иновативне артикулације хришћанске вере био је Свети Иринеј Лионски (око 135–200) у свом Излагању апостолског учења и Против јереси. Према Иринеју, његово сопствено разумевање аутентичног апостолског учења показало се његовим односом (и послушношћу) према учењу које је извео од мученика Поликарпа у Смирни, кога је познавао и признавао као учитеља, и који је и сам примио своје учење од Игњатија Антиохијског и од светог апостола Јована. Ова формулација лозе познатих и поштованих ауторитативних учитеља, која би се могла јавно демонстрирати (као у списковима епископских прејемства помесних цркава које су видљиво у заједници са другим помесним црквама, од којих би сви могли да укажу на заједништво духовног живота и учења), био је важан у утврђивању шта су православни подразумевали под апостолским прејемством – односно преношење светог Предања од Исуса до апостола, и од апостола до епископа, и од епископа до верника у свакој помесној цркви. Апостолност је за Иринеја пре свега значила сагласност са канонским светим предањем (оно што је он назвао апостолском вером); и метод егзегетирања оних светих списа у којима је историјској конкретности и отвореном значењу дата предност над тајним гностичким спекулацијама.
Још један важан рани сведок апостолског прејемства је Иполит Римски (око 170–236), који је написао Апостолско предање. Иполит сведочи о раним праксама литургијског славља, хиротоније, крштења и молитви. И Иполит и текст из раног 2. века, Дидахи (или Учење дванаесторице апостола), чувају белешку ране консолидације службе епископа и цркве која се учвршћује око Евхаристије. Рани списи (познати од 17. века као „апостолски оци“) углавном теолога из 2. века (укључујући Климента Римског, Игњатија Антиохијског, Папија и других) такође показују дух православног апостолског прејемства, поново показујући важност лика епископа, централност хармоничног међуцрквеног јединства и очување аутентичног сусрета са Христом како је откривено у канонским списима.
Православна Црква чува, као изузетно важан механизам свог постојаног апостолства, окупљање својих духовника на сабору или синоду. Овај процес је заснован на архетипу Апостолског сабора забележеном у Делима 15. Како су се сами апостоли окупљали складно како би расправљали о одређеним питањима која би потенцијално могла да поделе Цркву, тако су каснији епископи успоставили синод (грчки значи „састати се“) и из 2. века у Малој Азији постоје докази да је то постао нормалан начин локалних цркава да обезбеде заједништво доктрине и праксе у ширем домену. Ова пракса удруживања ради решавања важних питања наставља се и данас у Православној Цркви. Као наследницима апостола, верује се да надахнуће Светог Духа посебно присуствује важним разматрањима јерараха окупљених у пророчком сабору за учење и очување вере и доброг поретка у црквама. На овај начин, удруживање наследника апостола потврђује живо искуство Христа у његовој цркви, искуство које је и древно и савремено. Пратеће надахнуће Светог Духа се види као изузетно присутно на васељенским саборима цркве, којима православни дају највиши ниво ауторитета у погледу одржавања аутентичне хришћанске вере апостола у различитим временима и различитим околностима.
Иако се може чинити да се сложене теолошке формулације каснијих сабора удаљавају од једноставности најранијег апостолског сведочења, као што је дато у једноставнијим изјавама Светог писма, важно је запамтити да ове саборне изјаве (које поуздано користе философију и суптилну доктрину) нису дефиниције интимног сусрета са Христом, колико су одговори на то искуство – оне бране и чувају то искуство. Другим речима, то нису нове изјаве које замењују библијске записе о апостолима, већ су то коментари библијске вере апостола. Они у новом веку поново откривају и објављују дубину мистичног сусрета са Христом. Дубина философско-теолошког језика сабора (уводећи термине као што су омоусион или ипостас) служи да одрази дубину Христовог искуства. Иако се ово искуство увек протеже даље од тачне артикулације у речима, будући да је веће од било које речи и не може се у њима садржати, ипак га разуме и најпростодушнији православни хришћанин, чак и најмлађе дете, које може имати као аутентично веру у Христа као ученог мудраца. Све у Православној Цркви – од њених догмата, преко икона, до њене литургије – служи да поново створи, понови и учини стварним једноставно, али застрашујуће искуство живог Христа: истог Господа који се данас креће у својој Цркви и који је некада говорио првобитним апостолима у Галилеји. Тај исти Христос је суштинско искуство апостола, и то је искуство које је наследницима апостола, епископима, поверено да сачувају. На тај начин православни верници сваке недеље проповедају: „Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Православни хришћани чувају и сусрећу се са тим древним апостолским искуством сусрета са Христом, признајући да овај „сусрет“ није само ствар древне истине, већ изазов и позив који су стављени на располагање у садашњем тренутку благодати: керос који се протеже од оваплоћење до есхатона.
ИЗВОР: Apostolic Succession, Justin M. Lasser, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 40-43
0 Comments:
Постави коментар