Амвон (грч. „врх брда”) је био подигнута платформа у средини цркве са које су се читали списи и јектеније. У раним временима није се често користио за проповед, иако је Свети Јован Златоусти био изузетак од правила (Сократ, Црквена историја 6.5). У источном хришћанском свету често је успостављан пут (солеја) од светилишта (бема) до амвона, који је на крају на сличан начин био подигнут. Остало је неколико примера византијског амвона (нпр. Византијски музеј, Атина; вртови катедрале Свете Софије, Истанбул) који су полигоналне подигнуте платформе са степеницама које воде према горе (у средњем веку је постала западна „проповедаоница“). Амвон Светог Марка у Венецији је редак касновизантијски „дабл-декер“, где се јеванђеље читало из горњег дела, а посланица из доњег. Византијски цареви, после 6. века, крунисани су на амвону цркве Свете Софије, изгубљеног ремек-дела које је описао песник Павле Тихај. У савременом уређењу већине православних цркава, амвон се смањио и спојио са мањом површином подигнуте солеје непосредно испред иконостаса.
ИЗВОР: Ambo, John A. McGuckin, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 26
0 Comments:
Постави коментар