Подвижништво се у Православљу схвата као начин живота који припрема за Царство Божије кроз оспособљавање и условљавање целе људске личности – тела и душе – за богољубиви живот и његово врлинско вежбање. Грчка реч аскесис од које потиче значи „вежбање” или „тренинг” и потиче из древног спортског речника који се користио да означи различите радње које би спортиста радио да би се припремио за ефикасно такмичење. У духовном животу она задржава појмове припреме које пружа спортско наслеђе овог термина, као и повезане концепте самопожртвовања, борбе и борбе против воље, навика и страсти које таква вежба и пракса захтевају.
Забрана подвижништва долази из јеванђеља, са Христовом изјавом да „Царство небеско трпи насиље, и насилници га узимају силом“ (Мт. 11,12), главни међу његовим библијским императивима. „Насиље“ које се помиње није, наравно, оно агресивних односа (страсно насиље), већ намерни и неумољиви рад особе против импулса и жеља пале воље, заједно са поквареним телом. Аскеза је ово деловање против онога што је пало у људској личности, ка његовом исправљању, реформисању и очишћењу, одрицање од свега – колико год интензивну борбу то представљало – зарад овог циља. То је, дакле, приступ напредовању хришћанске врлине који следи заповест Господњу: „Ко хоће да буде мој ученик, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном“ (Мт. 16,24; Лк. 9,23) .
Православна хришћанска аскеза се манифестује на много начина, а заједничка веза између свих је њена вредност као оруђа помоћу којих се може одвијати условљавање и вежбање срца и тела. Најпознатије аскетске борбе су пост, који може укротити импулсе тела и прождрљивост воље; држање бдења, које може обуздати импулс ка попуштајућем одмору и усредсредити ум и срце на Бога; и пажња на физичке послове, који могу да усмере рад тела и ума ка сећању на Бога. Друге уобичајене аскетске праксе укључују продужење молитвених правила; трајно уздржавање од одређених намирница (као код монаха, који се потпуно уздржавају од меса); повећано учешће у богослужењима; клањање; повећана употреба бројанице (Исусова молитва) и тако даље. У свим случајевима, дела сама по себи не сматрају се крајњим производима или индикацијама духовног достигнућа; него су средства помоћу којих такво достигнуће постаје доступно хришћанској борби.
Подвижништво, међутим, превазилази конкретне радње, у православном наређењу да се живи подвижничким животом – то јест цео живот оријентисан око самопожртвовања, вољних трудова ка царству и ношења крста да би се приближили Господу.
ИЗВОР: Asceticism, M. C. Steenberg, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 54-55
0 Comments:
Постави коментар